Zaštita životne sredine

Za životnu sredinu je potreban jedan širi društveni konsenzus i politička volja

18. Oktobar. 2020.
Za životnu sredinu je potreban jedan širi društveni konsenzus i politička volja

 

Ekološki intervju u doba korone/ Marko Rokvić, master inženjer zaštite životne sredine, osnivač i direktor „Green Group“

Neizbežno pitanje na početku ovog intervjua je kako vidite aktuelno stanje zaštite životne sredine u Srbiji?

Onako kakvo je stanje u celom društvu – haotično. Ni jedna oblast u zaštiti životne sredine nije ni na pola obrađena i uređena.

Mi se bavimo životnom sredinom tek kada to postane neizbežno, na primer, u slučaju zagađenja vazduha, a i to ne odradimo kako treba.

Tek kada vazduh postane toliko zagađen da je to alarmantno, tada se setimo da baš i ne vodimo računa o vazduhu. I to važi za sve druge oblasti životne sredine.

 

Da li je Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije uspelo da odgovori svom zadatku i zaštiti životnu sredinu i prirodu u Srbiji?

Teško pitanje. Naizgled – nije, što proističe iz prethodnog pitanja. Ono što je dobro urađeno (još traje) jeste veća kontrola operatera za opasan otpad, jer smo imali slučajeva ilegalnog zakopavanja opasnog otpada, skladištenja u neadekvatnim halama i uslovima.

Povećana je kontrola opasnog otpada i to mora da se nastavi tako.

Što se tiče drugih stvari, veliko je pitanje koliko je Ministarstvo imalo odrešene ruke u rešavanju mnogih problema. Mi kao društvo smo konstantno u nekim dnevno-političkim turbulencijama, uvek su neki događaji, izbori, Evropa, Kosovo, šta god. Za životnu sredinu je potreban jedan širi društveni konsenzus i politička volja. Ako bismo želeli da unapredimo stanje u upravljanju komunalnim otpadom, to znači mnoge promene i rezove, neke čak i drastične – povećanje cena usluga za odnošenje komunalnog otpada.

Ministarstvo uz svu dobru volju to ne može bez saradnje i podrške drugih ministarstava i organa državne uprave. Ne vidim da to ikoga interesuje previše. Problemi životne sredine nisu počeli juče i ne mogu se rešiti za jedan dan ili mandat.

Optimalan period za rešavanja ovih problema je od pet do 10 godina, možda i više. Za to je potrebna jedna dugoročna strategija sa akcionim planom koji se sprovodi, a ne, ad hoc, aktivnosti i prebacivanje i izbegavanje odgovornosti, uz odbacivanje svega što je neko pre nas radio. Mi to u ovom trenutku nemamo. Pojma nemamo šta želimo da uradimo, niti kako ćemo to da uradimo.

Ne možemo se složiti oko sakupljanja ambalažnog otpada, što je možda i relativno jednostavno i moglo bi se uraditi za neki period od dve do tri godine godine, a kamoli oko nekih složenijih pitanja.

 

Menadžer ste za upravljanje otpadom (Waste Manager), to je relativno novo zanimanje kod nas. Možete li nam bliže opisati vaše zanimanje, šta je delokrug vašeg posla? Da li ste i Vi na neki način savetnik za upravljanje otpadom?

Ja i jesam savetnik za upravljanje otpadom, samo zbog prirode posla i određenih planova koji se tiču poslovanja u inostranstvu, jednostavnije je bilo upotrebiti odmah naziv Waste Manager.

Moj posao je da pomažem kompanijama da upravljaju svojim otpadom na najbolji mogući način uz ispunjavanje svih zakonskih obaveza.

To u praksi izgleda ovako: uradimo analizu delatnosti kompanije, u smislu gde nastaje koji otpad, kao i da li je moguće izbeći ili smanjiti količine koje nastaju. Utvrdimo koji otpad nastaje, da li je opasan ili ne, kako je najbolje da se organizuje sakupljanje i skladištenje (na primer, da li jedan ili više kontejnera, na kom mestu i drugo), kako se obeležavaju otpadi i radimo na edukaciji zaposlenih kako se razdvaja otpad. Uz sve ove aktivnosti, izrađujemo „Plan upravljanja otpadom“, kako bi se to usvojilo kao zvaničan dokument (i zakonski obavezan) u toj kompaniji. Kad smo to uradili, možemo preći na organizaciju otpreme. Pronalazimo operatere koji imaju dozvole za određene vrste otpada i biramo najbolju moguću opciju. I naravno, brinemo se o kompletnoj dokumentaciji koja prati svaku otpremu otpada, kao i podnošenje obaveznih izveštaja Agenciji za zaštitu životne sredine.

Pored ovoga, radimo slične stvari i sa operaterima i reciklerima, od poboljšanja prijema otpada, dokumentacije, izrade dozvola za upravljanje otpadom i drugo.

U pandemiji korona virusa smo od marta, da li ste radili sve vreme, i kako ste svoj posao uspeli da prilagodite novim okolnostima. Da li je ova situacija sa pandemijom uticala na posao kojim se bavite?

 

Situacija jeste malo blesava, da ne upotrebim drugi izraz. Svi se snalazimo kako znamo i umemo i svima nam je ovo novo. Radio jesam, s tim da je sve išlo znatno usporenije. Usporene su sve tekuće aktivnosti, odložene, pomerene, neke stvari su i otkazane. Preduzeća sa kojima radim su uglavnom proizvodne delatnosti, koje nisu obustavile rad i tu se nastavilo, sa donekle normalnim radom. Ono što jeste bilo neobično je ta online komunikacija. Ja sam navikao dosta da budem na terenu, da obilazim kompanije sa kojima radim, a to nije bilo uopšte moguće jedno vreme, a i sada je dosta manje.

Privikavamo se kao i svi drugi, pratimo situaciju, analiziramo, pokušavamo da budemo pametni i da se prilagodimo. Vreme će pokazati da li je to što radimo dobro.

 

Radite u kompaniji koja se bavi posebnim tokovima otpada. Koji su posebni tokovi otpada i na šta se to odnosi?

Posebni tokovi otpada su: gume, proizvodi koji sadrži azbest, baterije i akumulatori, ulja, električni i elektronski proizvodi. Njih tako zakon prepoznaje i odnosi se na proizvode koji se uvoze i proizvode i prvi put puštaju na tržište Srbije. Za njih važe posebne takse, naročiti sistem vođenja evidencije i poseban godišnji izveštaj, i na njih se plaća posebna taksa, iz koje se dodeljuju subvencija reciklerima koji preuzimaju te vrste otpada. Ove vrste otpada se posebno vode u „Planu upravljanja otpadom“.

Sistem koji je dobro zamišljen, ali u praksi još škripi. Naročito za ulje. Mi sakupimo samo oko jedan do dva odsto od ukupne količine ulja koja se uveze u Srbiju. To znači da se ostatak prospe ili koristi za loženje, što je vrlo opasno po zdravlje, a naravno i nezakonito.

 

Na društvenim mrežama nedavno ste objavili jednu ilustraciju na kojoj piše „Sa organskim otpadom se ponašamo kao pijani milioneri!“ uz komentar „Od starijih generacija se vrlo lako zaključi koliko se poštovala hrana. Ako nekome ispadne slučajno hleb, on ga brzo pokupi, prekrsti se i poljubi. Greh je bilo bacati hranu, a i nije je ni bilo za bacanje“. Možemo li se u eri „korone“ ponašati u skladu sa tradicionalnim vaspitanjem i pravilno odnositi sa organskim otpadom, ili ipak naći neko novo rešenje?

Tradicionalno vaspitanje je jedan dobar primer, i ja ga često koristim prilikom razgovora o „cirkularnoj ekonomiji“, gde ističem da je jedno seosko domaćinstvo pre 50 godina bilo veoma blizu današnjeg pojma cirkularne ekonomije. Sve se koristilo iz domaće ili komšijske proizvodnje, kupovalo se samo ono što se moralo, pozajmljivalo se sve drugo što je bilo skupo ili nepotrebno da se poseduje trajno, organski otpad se davao životinjama ili đubrio zemlju, svi predmeti su se koristili prilično dugo, sve što se moglo opravljati se opravljalo do besvesti…

Pogledajmo sada nas same, da li se sećamo kada smo poslednji put bili kod obućara?

To je tema o kojoj volim da pričam, i stalno ističem da mi nećemo promeniti trenutne navike o otpadu, dokle god se ne promeni sistem sakupljanja, odlaganja i tretmana, i naravno naplate.

U slučaju da se naplata odnošenja otpada promeni i uvede plaćanje po stvarnoj količini otpada (a da se koristan otpad predaje, na primer, bez naknade), došlo bi do relativno brze promene navika.

 

Nekako se iz ove priče nameće pitanje o „zelenoj ekonomiji“. Da li taj koncept može da zaživi kod nas?

 

„Zelena i cirkularna ekonomija“ je dobar pojam, i sada postaje hit u svetu, da tako kažem. I potpuno je ispravan, sa jednog moralnog, etičkog, ljudskog i na kraju ekološkog stanovišta.

Problem je u primeni, kao što je bio sa održivom razvojem. Sve je to bilo lepo i krasno, ali mehanizam postizanja održivog razvoja nije postojao, bar ne kod nas i u većini zemalja. I sa „cirkularnom ekonomijom“ je slična stvar. Ako očekujemo da će se privreda prilagoditi i primeniti „cirkularnu ekonomiju“ sama od sebe i zbog neke ekološke svesti, pa to znači da se u startu mirimo sa neuspehom.

Privreda mora da bude zamajac i nosilac cele priče, jer privreda najviše utiče na životnu sredinu.

Jedan primer iz Nemačke je autoindustrija. Država je obavezala proizvođače da moraju da koriste najmanje 30 odsto materijala iz reciklaže, što je spaslo celu reciklažnu industriju.

To je naravno samo jedan način.

Mi imamo svojih problema sa otpadima, naročito tekstilnim otpadom koji nema adekvatno rešenje. Proizvođači tog otpada nemaju (bar ne stvarnu) odgovornost prema otpadu koji nastaje, i očekuju od operatera za upravljanje otpadom da nađu rešenje. A operateri nemaju dovoljno resursa, opreme, niti sredstava da to reše kako treba. Treba početi prvo od obaveze proizvođača da bude aktivno uključen u zbrinjavanje svog otpada. Na primer, u ovom problemu sa tekstilnim otpadom, osnivanje jednog centra za otpadni tekstil, sa specijalizovanom opremom, gde bi se tretirao sav tekstilni otpad koji nastaje kod nas. A imamo preko 30 ozbiljnih tekstilnih proizvođača, strane kompanije.

Jedno vreme ste bili aktivni u ekološkoj nevladinoj organizaciji, kako Vam danas izgleda taj sektor i može li biti jači, poštovaniji i prisutniji u javnosti?

Moram priznati da dok sam bio aktivan, imao sam pogrešnu sliku o stvarnom uticaju civilnog sektora na životnu sredinu. Dok ste aktivni, mislite da je to što radite jako važno, da postižete velike stvari, a totalno ste promašili temu. Stalno ste u priči o nekim projektima, edukacijama, kampanjama i drugim stvarima, organizujete seminare, konferencije, akcije čišćenja i drugo, i u principu se ne bavite životnom sredinom i ne menjate stvari. Stalno radite na podizanju „ekološke svesti javnosti” što je totalno nebitno jer se svest ne menja edukacijom ili kampanjama.

Mislim da me je to vremenom zamorilo, i imao sam potrebu „da uprljam ruke”, da tako kažem, da se zaista bavim životnom sredinom i da imam neki stvaran i opipljiv učinak. I to sam radio, godinama sam se bavio preuzimanjem opasnog i neopasnog otpada od privrede, organizovao i vodio pogone za reciklažu, uvodio sisteme separacije otpada za domaćinstva, radio uvoz i izvoz otpada i druge stvari.

Ne vidim da u nevladinom sektoru ima težine za ozbiljnije stvari, niti da ima ljudi koji zaista znaju da reše probleme i koji su eksperti u nekoj oblasti. Nažalost. Eksperti su u privredi ili fakultetima.

Tek kada sam počeo da rešavam stvarne probleme sa otpadom, video sam realno stanje i koliko je to složeno. Ako niste ni probali da sakupljate ili reciklirate otpad, pa kako možete da kažete bilo kome, ko to zaista radi, da greši ili da ne radi dobro?

Nisam dovoljno pametan da mogu da kažem šta sve ne valja i šta bi sve trebalo uraditi, pa ovo govorim iz ličnog iskustva, voleo bih da nisam u pravu.

Jedan od problema, što je prilično paradoksalno, je što je Zakon omogućio prilično lako osnivanje udruženja građana. I mi sada imamo na hiljade udruženja građana, koje u stvarnosti čine samo jedan ili dva čoveka. Imate 10 ljudi – imate 10 udruženja građana. I svi pišu neke projekte, apliciraju, kao rade nešto. Takođe, je i prisutna jedna vrsta „belih medveda” u nevladinom sektoru, ljudi koji su tu dugo, i koji su u svojim udruženjima nezaobilazni, i najčešće svi neistomišljenici napuštaju to udruženje. Imamo naravno i dobrih aktivista, vrednih, koji rade drugačije, koji su u velikoj manjini.

Stanje u nevladinom sektoru je u principu kao i stanje u društvu – haotično.

Kako i na koji način kod građana podići nivo svesti o neophodnosti zaštite životne sredine?

Vrlo lako – ne treba ga posebno podizati.

Mi gubimo previše energije, vremena i resursa na „podizanje svesti”. Totalno pogrešan pristup. Svest će doći vremenom.

Pošto se najviše bavim otpadom, daću primer iz te oblasti – separacija otpada po domaćinstvima.

Uspostaviti sistem koji može da funkcioniše (kante, kontejneri, kese, reciklažna ostrva, šta god se misli da je odgovarajuće za specifičan slučaj), postaviti ceo sistem, promeniti sistem naplate (podići cenu za komunalni otpad da bi se motivisali građani), raditi uporedo edukaciju o tome, i vršiti konstantnu kontrolu. Za dve, tri godine, imali bi značajan napredak, već bi neke stvari postale navike, i za pet godina bismo dobili tu našu cenjenu „ekološku svest”.

Ne ide drugačije, probao sam.

Autor: Milisav Pajević

 

Izvor:ekonec.wordpress.com/2020/10/18/ekoloski-intervjui-u-doba-korone-marko-rokvic-master-inzenjer-zastite-zivotne-sredine-osnivac-i-direktor-green-group-za-zivotnu-sredinu-je-potreban-jedan-siri-drustveni-konsenz/ 

Pogledajte još
Beograd jedini u Evropi pušta otpadne vode u Dunav
17. Septembar 2020. // ZŽS - Srbija
  (Beta) – Agencija Frans pres u reportaži o nerešenom pitanju prečišćavanja otpadnih voda u Srbiji piše o zagađivanju Dunava, druge po dužini evropske reke, i nesmetanom ispuštanjima otpadnih voda u njega. Nedaleko od istorijskog srca Beograda otvaraju se ograde da propuste kamion cisternu koji...
Pančevačko tlo (ni)je zagađeno
22. Januar 2016. // ZŽS - Srbija
Ispitivanje poljoprivrednog zemljišta: Uzorci za analizu uzeti na 29 lokacija POLjOPRIVREDNO zemljište na teritoriji Pančeva na nižem nivou je zagađenosti nego što je očekivano, zaključak je okruglog stola na kome su juče predstavljeni rezultati zajedničkog projekta Srbije i Japana pod nazivom "Podizanje...
Poziv - Škola savetnici za hemikalije Oktobar 2016
11. Avgust 2016. // ZŽS - Srbija
POZIV ZA PETODNEVNU OBUKU: OBUKA ZA STICANJE ZVANJA SAVETNIKA ZA HEMIKALIJE. Datum: 03.10.-07.10.2016. Mesto: Beograd DOWNLOAD
Počelo čišćenje Potpećkog jezera
11. Januar 2021. // ZŽS - Srbija
 U cilju rešavanja problema na Potpećkom jezeru i uklanjanja velike količine plivajućeg otpada koji se, usled padavina nakupio kod brane „Potpeć“ na Limu, danas su počeli radovi na njegovom čišćenju. Radove sprovodi JVP „Srbijavode“ u saradnji sa JP „Elektroprivreda Srbije“, koje će...
Pronađite firmu prema sledećim kriterijumima