Odgovori na pitanja u vezi uslova i ograničenja i osnovni principi video nadzora zaposlenih
Ne postoji propis o snimanju (video nadzoru) zaposlenih, niti posebna odredba koja se tiče isključivo ovog pitanja. Međutim, način video nadzora od strane poslodavca se može derivirati kako iz opštih standarda poštovanja privatnosti koji su uređeni međunarodnim i domaćim propisima, tako i analognom primenom pojedinih propisa koji se odnose na prava i obaveze poslodavca i zaposlenih, kao i prava lica na privatnost na radu. Međunarodna organizacija rada donela je poseban Kodeks o zaštiti podataka o ličnosti zaposlenih (Code of practice on the protection of workers’ personal data, dalje: Kodeks; Kodeks je dostupan u okviru publikacije Protection of Workers' Personal Data, ILO, Geneva, 1997.). Od domaćih propisa važan je pre svega Zakon o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 97/2008, 104/2009 - dr. zakon, 68/2012 - odluka US i 107/2012), ali u zavisnosti od načina prikupljanja podataka i eventualnog kršenja privatnosti ličnosti, mogu biti relevantni i mnogi drugi propisi.
Prilikom određivanja mogućnosti postavljanja video nadzora nad zaposlenima, trebalo bi imati u vidu nekoliko važnih pitanja:
Da li je potrebno prethodno obaveštenje zaposlenih da poslodavac sprovede mere nadzora?
Kada je o odobrenju zaposlenih reč, tako nešto nije potrebno. Međutim, poslodavac je dužan da obavesti zaposlene u kojem periodu i na kojim mestima se njihov rad i kretanje snimaju. Kodeks takođe sadrži odredbu prema kojoj odobrenje nije potrebno ali je potrebno obaveštenje zaposlenima koje bi se odnosilo na sve detalje video nadzora. Tajno snimanje je dozvoljeno samo u dva slučaja: kada postoji zakonsko odobrenje za tako nešto, kao i kada se na taj način pokušava sprečiti izvršenje krivičnog dela (ovde se očigledno radi o privremenom i prostorno ograničenom tajnom nadzoru). Kada je reč o obaveštavanju trećih lica, uobičajeno je da se sve lokacije koje su pokrivene video nadzorom jasno označe odgovarajućim nalepnicama.
Da li se može nadzirati ukupno kretanje zaposlenih dok su na radu, ili se nadzor mora ograničiti na radni prostor?
Nadzor mora biti kako vremenski, tako i prostorno, ograničen. Ovo proističe iz svrhe nadziranja, koja nije neophodna kada se zaposleni ne nalazi na radnom mestu, odnosno u sredini gde neposredno obavlja svoje radne zadatke. Kodeks takođe sadrži odredbu prema kojoj svrha video nadzora ne sme biti nadziranje ponašanja zaposlenih koje nije neposredno vezano za proces rada. Video nadzor iscrpljuje svoju svrhu u posmatranju procesa rada i to uz minimalno kršenje privatnosti zaposlenih (npr. nije dozvoljeno staviti kamere na ulaz toaleta, da bi se kontrolisalo da li zaposleni zaista ide u toalet).
Da li se zaposleni mogu nadzirati audio i video nadzorom?
Opet bi trebalo naglasiti, svrha nadzora jeste da se kontroliše radni učinak zaposlenih, a ne njihova interakcija. Otuda audio snimanje (bez obzira da li je praćeno video nadzorom) nije dozvoljeno i predstavlja izuzetno teško kršenje privatnosti zaposlenih i krivično delo neovlašćenog prisluškivanja - član 143. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013 - dalje: KZ).
Ko je nadležan za nadziranje video signala, da li je potrebno taj signal snimati, kako se snimci nadzora moraju čuvati i u koje svrhe se mogu upotrebljavati?
Pretpostavka je da u velikim i kompleksnim radnim sredinama poslodavac mora delegirati određenu osobu ili osobe, koje bi pratile signal video nadzora. Čak i ukoliko se signal snima i pohranjuje, sistem nadzora mora biti takav da se snimci čuvaju samo strogo određeni period vremena, da su zaposleni obavešteni o tome, kao i da se nakon isteka tog perioda oni moraju uništiti, odnosno obrisati kada je reč o elektronskim kopijama. U toku posedovanja snimaka, poslodavac ih ne može upotrebljavati ni za šta osim za kontrolu obavljanja radnih zadataka zaposlenih, posmatranje i unapređenje procesa rada i bezbednosti na radu, kao i predati nadležnim državnim organima u odgovarajućem postupku u situacijama predviđenim zakonom.
Osnovni principi nadzora
Dakle, nadzor nad zaposlenima mora biti podvrgnut strogim ograničenjima. Osnovni principi nadzora moraju biti sledeći:
Informisanost zaposlenih
Poslodavac mora obavestiti zaposlene o postojanju video nadzora, tehnologiji i tehnici koja se koristi, svrsi nadziranja i ostalim elementima koji su bitni. Ne traži se pristanak zaposlenih, ali poslodavac koji ne obavesti zaposlene krši njihovu privatnost. Jedini izuzetak koji poznaje praksa, a koji se izuzetno usko tumači, jeste kada je cilj tajnog nadziranja istraživanje mogućeg izvršenja krivičnog dela, odnosno drugog činjenja zaposlenog koje uzrokuje značajnu štetu poslodavcu.
Ciljni nadzor
Nadzor može imati samo jednu svrhu (nadziranje procesa rada iz bezbednosnih razloga, da bi se povećala efikasnost zaposlenih ili uočili nedostaci na radu - u svakom slučaju, u pitanju je cilj koji je usko povezan sa obavljanjem delatnosti poslodavca) i samo se u tu svrhu može koristiti. Svako drugo postupanje poslodavca je nedozvoljeno.
Vremensko i prostorno ograničenje nadzora
Poslodavac može nadzirati samo poziciju na kojoj zaposleni radi, i to samo u vreme koje je predviđeno za rad. Automatsko praćenje kretanja zaposlenog nije dozvoljeno (osim u situaciji kada je priroda poslova takva da se njihovo izvršavanje ne može uspešno pratiti nadziranjem samo jednog mesta).
Ograničeno raspolaganje snimljenim materijalom
Nadzor se vrši bez audio nadzora i bez skladištenja snimaka (alternativno, dozvoljeno je njihovo pohranjivanje isključivo na kraći rok, kako bi svrha nadzora mogla biti ostvarena). Svrha video nadziranja jeste kontrola zaposlenih u obavljanju radnih zadataka i eventualno unapređenje procesa rada; stoga poslodavac može iskoristiti video materijal prikupljen nadzorom da pokrene disciplinski postupak protiv zaposlenog, ili ga opomene na nedostatke koji su uočeni u radu. Poslodavac ne može međutim koristiti ovaj materijal da bi zastrašivao zaposlene, da bi ih uznemiravao, diskriminisao ili na bilo koji način ulazio u njihovu intimu i prikupljao podatke o privatnom životu. Svaka upotreba video nadzora izvan usko postavljenih granica svrsishodnosti istog, može biti predmet radnog spora, pa čak i krivične prijave ukoliko ponašanje poslodavca konstituiše neko od krivičnih dela vezanih za neovlašćeno snimanje, odnosno kršenje prava na privatnost ličnosti (ova dela su inkriminisana KZ).
