U poslednje vreme, sve veći broj građana lekarima se javlja sa preuveličanim ili, čak, umišljenim simptomima bolesti, i to onima koji odgovaraju virusu Kovid-19. Budući da se većina njih tog momenta suočava sa napadima panike, obratili smo se stručnjaku za pojašnjenje ovog fenomena, razloge zbog kojih se učestalo dešava, kao i savete šta činiti u takvim situacijama i kako ih prevenirati. Uz to, dobili smo odgovore i na druga pitanja koja se tiču aktuelne situacije i psihičkog zdravlja.
Kada smo od nekoliko lekara iz novosadskih ambulanti saznali da im dolazi primetno veći broj sugrađana uznemirenih zbog simptoma korone kojih, kako se nakon pregleda ispostavi, ipak nema ili su mnogo slabiji nego što su ih opisali, postalo je još očiglednije da sveukupna situacija od početka epidemije izuzetno utiče i na psihičko stanje stanovništva. Kako saznajemo, dešava se čak i da poneko umisli da ima temperaturu, pa se kod jedne pacijentkinje ispostavilo da nije otresla toplomer nakon prethodnog merenja. U situacijama gde ljude na pojavu najmanjih simptoma kao što su glavobolja, blago povišena temperatura ili bol u mišićima uhvati panika pa preuveličaju tegobe toliko da zovu i Hitnu pomoć, korisno je uvideti zašto, kada i kome se to dešava.
Iz tog razloga, razgovarali smo sa Stefanom Mitrovićem Jokanovićem, psihologom i psihoterapeutom, osnivačem novosadskog psihološkog savetovališta Ubuntu.
– U situaciji kada ljudi putem sredstava informisanja bivaju konstantno bombardovani, neretko oprečnim i netačnim informacijama o samoj bolesti i njenim simptomima, više je nego očekivano da budu u stalnom strahu. Za razliku od straha sa kojim se suočavamo kada vidimo medveda ispred sebe, ova vrsta straha je drugačija, jer o pretnji znamo veoma malo, ne znamo kada i kako će nas ugroziti, niti iz kog pravca dolazi. Ovu vrstu straha nazivamo anksioznost – kaže za portal Moj Novi Sad Mitrović Jokanović.
Naš sagovornik smatra da na pojačanu anksioznost utiče činjenica da smo konstantno zasuti informacijama o tome kako smo životno ugroženi i da smo potencijalno ugrožavajući za druge, te da je većina ljudi savesna i sada osluškuje sebe i svoj organizam pažljivije nego ikada. Dodatni razlozi su zimski period kada se lakše razboljevamo, objektivna količina stresa zbog sve veće zdravstvene, ekonomske i političke neizvesnosti, pa je očekivano da ljudski organizam pod tolikim teretom stresa počne da slabi.
Sa pandemijom ili bez nje, napadi panike su deo svakodnevice mnogih sugrađana. Prepoznaju se po "ničim izazvanim" ubrzanim lupanjem srca, kuvanjem u stomaku, znojenjem dlanova, ubrzanim disanjem, stezanju u grudima, često i vrtoglavicama.
– Napadi panike predstavljaju strah od gubitka kontrole, što je prikriven strah od umiranja. U ovoj situaciji u kojoj se već predugo nalazimo, iznenadio bih se kada ljudi ne bi ovako reagovali. Veliki broj njih se uplaši da će da dožive infarkt ili da imaju neki srčani problem, pa će često da urade sve medicinske pretrage ne bi li ispitali svoj kardiovaskularni sistem. Ono što često dobiju kao odgovor jeste da je sve u redu sa njihovim fizičkim zdravljem, ili da imaju zanemarljivu srčanu manu. Ono što daleko ređe dobiju kao odgovor jeste da je to što doživljavaju možda panični napad i da bi trebalo da potraže pomoć psihoterapeuta - ističe Stefan.
Ovaj stručnjak dodaje da u situacijama paničnog napada nije dobro da se opiremo, već treba da se pustimo da nas "uvuče kao vir" i da prođe. Međutim, možemo da ga ublažimo sledećim načinom disanja: dva udaha na nos, jedan za drugim (kao kad duvamo balon, samo obrnuto) i jedan izdah na usta. Ovakvo disanje treba ponavljati sve dok se ne umirimo, a udah bi trebalo da ide skroz do stomaka.
– Još jedna od vežbi koju preporučujem kod napada panike jeste "Uzemljenje". Veoma je delotvorno da se u momentu panike osvrnemo po prostoriji i da pronađemo tri boje, četiri predmeta, dva mirisa i pet materijala – opisuje psihoterapeut.
Od njega saznajemo i to da su ovakvoj vrsti panike sklonije visokoodgovorne, brižne osobe sa manjkom kritičkog mišljenja prema autoritetima, među stručnjacima poznatiji kao neurotski tip ličnosti.
Ipak, postoje stvari koje možemo da uradimo kao preventivu da do panične reakcije ni ne dođe.
– Poželjno je da svesno i fokusirano obavljamo neke aktivnosti, na primer da kuvamo, spremamo stan/sobu, ormar, sređujemo foldere na kompjuteru... Na taj način vraćamo osećaj kontrole u svoj život. Dobro je da otvoreno pričamo sa prijateljima i porodicom o tome kako se osećamo, da tražimo podršku kada nam je potrebna. Korisno je da idemo na psihoterapiju, kako bismo se naoružali alatima za prevazilaženje ove situacije, umesto da čekamo da stvari eskaliraju – nabraja Mitrović Jokanović.
Pored ljudi koji su skloni panici i preuveličavanju ili umišljanju problema, postoje i oni kod kojih se dešava druga krajnost – gde očigledni simptomi bolesti postoje, ali osoba odbija da prizna njihovo postojanje.
– Jedan od najranijih psiholoških mehanizama odbrane je negacija, a mnogi ljudi je zadrže i u odraslom dobu. To je potpuno ignorisanje postojanja problema, a u odraslom dobu je možemo videtu u raznim oblicima. Jedan od trenutno veoma zastupljenih oblika je podlaganje teorijama zavere. Naravno, konstantnim zbunjivanjem i dezinformisanjem naroda se stvorila atmosfera nepoverenja prema autoritetima, što neminovno vodi u pravcu verovanja u alternativna objašnjenja. Onog momenta kada stručno osoblje i vođe države budu pravovremeno davali tačne informacije, ovaj fenomen će drastično opasti – objašnjava sagovornik našeg portala.
Prema njegovim rečima, pandemija nije donela ništa novo, već je samo pojačala simptome koji su već bili tu. U savetovalište koje vodi javljaju se normalni ljudi sa raznim životnim problemima, kao što su poteškoće da se uči/završi fakultet, problemi u partnerskim, međuljudskim ili seksualnim odnosima, anksioznost, depresija, panični napadi, hipohondrija…
– Ipak bih izdvojio jednu temu, koja je u poslednje vreme mnogo češća na psihoterapijskoj fotelji, a to je usamljenost. Neću se usuditi da kažem da je ljudi sada više osećaju, pre bih rekao da su više primorani da se suočavaju sa njom – naglašava Stefan.
Kao odgovor na pitanje ko je u najvećoj opasnosti od psihičkih tegoba, naš sagovornik navodi osobe sa dve vrste iskustva. Sa jedne strane to su osobe koje su imale traumatično odrastanje/život, a nisu imale adekvatnu podršku kroz to iskustvo, a sa druge strane pojedinci koji su ceo život bili prezaštićeni od strane roditelja i drugih autoriteta, a onda su odjednom morali da se suoče sa izazovima života bez te zaštite.
– Savetovao bih da se isključi TV i da se što više distancira od (dez)informacija kojima su preplavljeni mediji, da jedemo što više voća i povrća, kao i da povećamo unos vitamina. Ali ono što je najvažnije je da obećamo sebi da nećemo odustati od života zbog straha od smrti. Ipak, ovo nikako ne treba shvatiti kao odobrenje za nedgovorno i bahato ponašanje – dodaje mladi psihoterapeut.
Izvor: www.mojnovisad.com/
